Аутор: Братислав Ранчић

Адмирал флоте Бранко Мамула је од 1982. до 1988. године обављао функцију Савезног секретара за народну одбрану.  За неупућене, у СФРЈ је то био еквивалент данашњем Министру одбране.  Из тог времена је остао познат, између осталог, по реаговању у две ситуације. Прва ситуација је насукавање једног војног брода код Задра. На питање о разлозима насукавања, Бранко Мамула је изјавио: “Тај брод се насукао јер тог јутра најмање један пар чизама није био очишћен!” Многи су, не разумевајући , реаговали са “…адмирал прича без везе, време му је за пензију…”.

Друга ситуација је свађа око војног буџета у Савезном Извршном Већу (Влада Југославије). Одобрено је 30% мање од траженог и том приликом је изјавио: “…У ЈНА ради 120 000 војних лица , а на буџету је и 160 000 шофера разних функционера, од Председништва до општина. Хоћете рећи да су вам шофери важнији од војске?…”

…

Постоје различита занимања. За многа су довољни знање и разне вештине. Међутим, постоје  и занимања која захтевају нешто више. Захтевају „целог човека“. У такве људе спадају, између осталих, и војна лица. Зато се и не каже „војно занимање (посао, запослење, занат…)“, него „војни позив“! „Позив“ је кључна реч!

Војно лице нема „радно време“, без обзира на оних фиктивних осам сати. Ту су дежурства, вежбе, узбуне… Војно лице нема фиксно пребивалиште до пензије. Ту су прекоманде, служења у здруженим операцијама у иностранству… 

Војно лице управља сложеним системима, рукује опасним материјама и оружјима, одржава скупе машине. Војно лице руководи групама људи који рукују оружјем и осетљивим апаратима. Војно лице одговара за здравље и животе људи којима командује и са којима сарађује. На плећима војног лица је огромна одговорност и захтева се изузетна концентрација. Због свега наведеног, и још много тога другог, не би требало да се дозволи да док ради свој посао, војно лице размишља о томе шта се дешава код куће, у породици: да ли и шта имају за ручак његова  жена и деца, да ли је остало довољно новца да се плати станарина и рачуни, да ли ће жена успети да закаже преглед код лекара за дете… А ту је и размишљање о будућности: да ли ћу да доживим пензију, да ли ће ми пензија бити довољна за живот, хоћу ли добити стан пре пензије… да ли ће моја породица бити збринута?

Тренутна ситуација није задовољавајућа. Далеко од тога. На пример: чему војно лице може да се нада и шта да мисли о својој пензији кад види како се поступа са онима који је  „доживели“? Какав „осећај сигурности“ може да има? Да ли може у потпуности да се концентрише на свој „војни позив“ док гледа како се поступа са његовим колегама који су страдали на послу, у прошлим ратним  дејствима, како се поступа према породицама погинулих и преминулих…?

Стање није добро и не обећава. Нажалост, може доћи и до „кидања“. Већ је превише растурених породица. Превише је бола и несигурности…

Нешто би одмах морало да се уради и законски уреди да би се вратио осећај сигурнсти у „данас“ и у „будућност“. А то је већ посао за Министарство и Државу.

Свака част „шоферима“, али за Буџет не могу бити важнији од војних лица!

Да не би опет дошло до неког „насукавања јер чизме нису биле очишћене“!

Да ли сад разумете Адмирала  флоте Бранка Мамулу?

Аутор: Златко Посавец, уредник сајта АДМИРАЛ

Поштовани!
У прилогу објављујем чланак из научног часописа „Правни записи“ бр. 2/2015, који издаје Правни факултет универзитета Унион. Аутор чланка је Игор Вила. Прочитајте чланак, а посебну пажњу обратите на посљедње три стране, односно Закључак аутора чланка.
Као увод у читање чланка ево неколико напомена:

Пензије су умањене и током деведесетих година прошлог века, на основу уредбе Владе, али је тада Уставни суд утврдио да је наведена уредба неуставна, те је држава била у обавези да исплати корисницима разлику између законом прописаних пензија и пензија исплаћених на основу уредби у периоду април 1994. – јуни 1995. године.
Слична ситуација се догодила у Румунији, када је усвојен Закон о мерама штедње којим су, између осталог, смањене пензије и плате у јавном сектору. Уставни суд Румуније је прогласио неуставним члан 9. Закона којим су предвиђене мере штедње ради баланса у буџету, који се односио на умањење износа пензија за 15%. Интересантно је да се Уставни суд Румуније позвао на праксу Европског суда за људска права и праксу других уставних судова, те је закључено да се износ пензије заснован на уплати доприноса за обавезно социјално осигурање не може мењати ни на привременој основи, у складу са заштитом стечених права.
Позитиван пример у том смислу представља и поступање Уставног суда Хрватске приликом одлучивања о уставности Закона о посебном порезу на плаће, мировине и друге примитке.