MUKE S VOJNIM STANOVIMA

Означено: 

Ова тема садржи 0 одговора, има 1 глас и последњи пут је ажурирана од стране  zlajakg 4 године, 3 месеци раније.

Гледање 1 чланка (од 1 укупно)
  • Аутор
    Чланци
  • #940

    zlajakg
    Учесник

    MUKE S VOJNIM STANOVIMA
    I ordenje na ulici
    Dragan Vujičić | 03. maj 2015. 16:01 |
    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:546219-I-ordenje-na-ulici

    Tri priče o vojnim stanovima: muke oficira Vlatka Vukovića, Radojice Žiže i Nebojše Radakovića – svaki na svoj način su žrtve neažurnosti vojnih pravilnika i našeg pravosuđa.
    ADMIRAL Slobodan Rajčević nije iseljen iz službenog stana u Ulici braće Jerković 117, iako je deložacija bila zakazana za 27. april. Visoki vojni starešina je i zahvaljujući pisanju „Novosti“ dobio je rok od tri meseca da reši problem sa vojnom i sudskom birokratijom. U prošli ponedeljak među ljudima koji su se pojavili pred stanom admirala da mu pruže moralnu podršku u trenucima životne drame bili su i bivši oficiri koji i sami vode ratove za svoje kvadrate. Šira javnost za njihove sudbine nije dosad čula. Da jeste, možda bi imali malo više sreće.

    STAN NA DEDINjU

    Vlatko Vuković je penzionisani pukovnik koji je na osnovu razmene kvadrata marta 2013. dobio četvorosoban stan od Vojske u naselju Vojvode Stepe od 81 kvadrata. Po useljenju u maju te godine tražio je od Uprave za infrastrukturu u Ministarstvu odbrane da preda svoj stan od 57 kvadrata u Ulici Boška Petrovića. Od tada do danas Vuković nikoga ne može da umoli u Ministarstvu odbrane da „primi“ njegovu bivšu stambenu jedinicu, i to u trenutku kada hiljade vojnika nema rešeno stambeno pitanje.

    – Tražio sam odmah da vratim dvosoban stan u mom vlasništvu na Dedinju, jer sam na osnovu razmene dobio četvorosoban – priča Vuković. – Već dve godine niko iz Ministarstva odbrane nije zainteresovan za ovu stambenu jedinicu, a ja, jer se nisam razdužio, ne mogu da dobijem pravo na otkup četvorosobnog.

    Naš sagovornik priča da je donedavno plaćao zakupnine za dva stana, plus sve režije. Veli da je nedavno prestao da plaća Vojsci kiriju za stan u Vojvode Stepe.

    – Ne mogu da plaćam za dva – kaže on. – Moja pisma i predstavke su dugo na nadležnim mestima, a svi ćute.

    Pukovnik Vuković je bio dugogodišnji predavač na Vojnoj akademiji. U Prizrensku brigadu stupio je 1998. i bio je na čelu jedinice koja je prva izašla na položaje kod Đakovice. Danas je invalid. Ozbiljne zdravstvene probleme osetio je neposredno posle agresije i dosad mu je na VMA ustanovljeno pet najtežih dijagnoza. Sve medicinske „rokove življenja“ je pretekao. Trenutno je „bez dijagnoze“. Otežano se kreće i govori… Lekari vrte glavom.

    – Možda neki misle da sam lud jer insistiram da vratim stan na Dedinju, ali ja na akademiji generacijama oficira nisam predavao samo vojne veštine nego i moral – priča pukovnik Vuković. – Mnogi od njih nemaju gde da žive. Kao što tvrdim da su mnogi oficiri koji su u Stepi mućkama uskraćeni za kvadrate, otvoreno sumnjam da neko hoće i stan na Dedinju da otuđi na kriminalan način i da ga izbriše iz vojne evidencije.

    NESTALI KVADRATI

    Kapetan u penziji Radojica Žiža 6. oktobra 2004. preko agencije za promet nekretnina sklopio je Predugovor o prodaji svog stana u beogradskoj Ulici Milutina Milankovića 50 od 32 kvadrata u vrednosti 35.000 evra sa Ljiljanom Milošević. Žena je dala avans od 5.000 evra, a do 23. novembra 2004. trebalo je da isplati ceo stan i zaključi ugovor.

    Miloševićeva jeste došla predviđenog datuma ali ugovor nije potpisan. Žena je insistirala da kapetan sa porodicom napusti stan pa da mu da ostali novac dok je Žiža tražio da su u stanu potpiše ugovor, da mu uplati novac u banku i da on istog dana napusti svoj stan. Posle kraće rasprave, „kupac“ je otišao poručivši da će zvati narednih dana.

    Žiža je za nju čuo ponovo tek 26. juna 2014. Tog dana je u poštanskom sandučetu zatekao obaveštenje da je sudskom odlukom Trećeg osnovnog suda njegov stan prodat kako bi se namirila kapara koju je dala Ljiljana Milošević. Porodica Radojice Žiže izbačena je iz stana 30. septembra 2014. i trenutno žive privatno, za 170 evra mesečno.

    – Žena koja je htela da od mene kupi stan i koja je dala kaparu podnela je, 14. decembra 2005, tužbu protiv mene za povraćaj para Četvrtom opštinskom sudu – priča Žiža. – Ja tu ženu od novembra 2004. nisam video, niti me je sud obavestio da se vodi ikakav postupak iako sam sve vreme živeo na svojoj adresi. Navodno, ni sud ni policija nisu mogli da me nađu. Kada sam u junu 2014. u poštanskom sandučetu našao koverat Trećeg osnovnog suda da je moj stan prodat i da moram da se selim, krenuo sam da vidim kakva je greška u pitanju. Imao sam šta da vidim.

    Naš sagovornik priča da je došavši u sud pronašao sudiju koja je potpisala obaveštenje o deložaciji, a ona ga je uputila na advokata koji ga je od 20. decembra 2010. „po službenoj dužnosti“ zastupao u procesu. Advokat mu je objasnio kako je on odabran da ga brani jer „pozivari nisu mogli da ga pronađu na adresi“.

    Na pitanje advokatu zašto kao zastupnik nije pokušao da ga obavesti da postoji proces, ovaj je odgovorio kako „nije bio u obavezi to da učini“.

    – Treći osnovni sud je 7. aprila 2014. prodao moj stan na aukciji za 1.390.429 dinara najpovoljnijem ponuđaču, izvesnoj gospođi Stojković – nastavlja kapetan. – Ona je do stana od najmanje 35.000 evra došla za oko 12.000. Pre prodaje stana, prema dokumentima koja su mi naknadno dati, procenitelji Trećeg suda su moju stambenu jedinicu vrednovali 4.634.766,40 dinara, odnosno oko 44.000 evra. Na aukciji ta cena nije mogla da se postigne.

    Od prodaje Žižinog stana stana, sa 1.390.429,44 dinara namirena je Ljiljana Milošević, koja ga je tužila za vraćanje kapare. Tim parama njoj je udvojen avans koji je dala 2004. i sud se namirio za sve troškove procesa. Radojici Žiži je ostalo 44.428 dinara, koji su mu isplaćeni posle nekoliko meseci čekanja. Kako kaže Žiža, od kada je stan „otet“, nalazi se na internet oglasu za prodaju!

    Kapetan Radojica Žiža je ratni invalid 60 odsto. Nastradao je na poluostrvu Luštica 1999. od NATO projektila. Na VMA iste godine odlikovan je, unapređen, a potom i kao težak invalid penzionisan. Prema Stambenom pravilniku Vojske pripada mu trosoban stan, ali, kako veli, te 2004. procenio je da ne može da čeka, nego je pokušao sam da proda stan koji je imao i da doda novac za proširenje. Devet godina kasnije ustanovio je da je i ono što je imao nestalo negde u sudskom lavirintu.
    – Praktično, ja sam tek jula 2014. angažovao advokata da me zastupa u ovoj stvari, ali bilo je kasno. Morao sam na ulicu. Uputio smo podneske Ministarstvu pravde i Ministarstvu odbrane i, kako sam obavešten iz Ministarstva pravde, predsednik Trećeg suda sada istražuje šta se to događalo sa mojim stanom. Moj slučaj je i pred Ustavnim sudom. U junu prošle godine uručena mi je sila presuda sa suđenja na kojima nisam bio. Dobio sam i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu od decembra 2010. prema kojoj treba da platim dupli avans tužiteljki i još gomilu toga… „Vozali“ su papire sve ove godine ne pitajući me ništa.

    VOJSKA KAO NADA

    Za penzionisanog potpukovnika Nebojšu Radakovića javnost je čula kada je 14. novembra 2014. izvukao pištolj pred Generalštabom u Beogradu tražeći prijem kod ministra odbrane. Očajan zbog materijalne situacije, insistirao je da mu vojska plati dug za usklađivanje sa platom i penzijom po dva zakonska osnova. Tada su ga vojni policajci razoružali, a potom ga je primio ministar Gašić. Posle razgovora sa njim odveden je na VMA.

    Radaković za „Novosti“ otkriva da je prethodno sa porodicom izbačen iz kasarne na Banjici gde je stanovao kao izbeglica posle „Oluje“.

    Priča da je morao prisilno da napusti kasarnu 2012. mada su neke njegove kolege ostale da žive tamo. Sedamnaest godina kasarna Banjica mu je bila stan.

    – Kada sam tog dana došao pred Generalštab bio sam očajan i bez novca. Vojska kojoj sam sve dao ostala mi je dužna pare za usklađivanje plata po dva osnova i pravilnika, i Generalštab mi je bio jedino mesto gde sam mogao da tražim šta mi pripada. Znam da sam pogrešio, ali šta da radim – priseća se Radaković.

    Tokom 1995. službovao je u Ličkom korpusu SVK. Prvog dana „Oluje“ izrešetan je na položaju i prebačen na VMA u teškom stanju. Potom je dobio tumor na hipofizi i operisan je. Država Srbija mu je tek 1998. dala državljanstvo i poslala ga na Kosmet. Godine 2004. postao je višak u vojsci.

    – Jedini moji komandanti danas su moje dve ćerkice i sve što radim činim za njih – nastavlja potpukovnik. – One su mi oprostile incident ispred Generalštaba i to mi je najvažnije. Imam divnu decu, ženu i imao sam vojsku. Porodica mi ne duguje ništa, ali Vojska duguje i ja pokušavam da to naplatim.

    ZAŠTITITI DOSTOJANSTVO

    Zajedničko ljudima iz ove priče je što su tokom službe postali invalidi. Neki su formalno članovi Udruženja ratnih vojnih i mirnodopskih invalida, drugi dolaze po pomoć.

    – Pomažemo koliko je u našoj moći – priča general Miroslav Lazović, predsednik URVMI. – Trenutno za porodicu Žiža pokušavamo da nađemo besplatan smeštaj jer oni ne mogu da plaćaju stan. Potpukovniku Radakoviću tražimo posao, dok smo admiralu Rajčeviću dali pravne savete. O njihovim mukama zvanično smo obaveštavali državne strukture. Međutim, o njima mora da brine vojni sistem, koji mora i da brani dostojanstvo oficira.

Гледање 1 чланка (од 1 укупно)

Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.