Povodom 10. oktobra, Svetskog dana ljudi sa iskustvom beskućništva

Почетак Форуми Стамбена проблематика Povodom 10. oktobra, Svetskog dana ljudi sa iskustvom beskućništva

Ова тема садржи 2 одговора, има 1 глас и последњи пут је ажурирана од стране  zlajakg 3 године, 10 месеци раније.

Гледање 1 чланка - 1 до 3 (од 3 укупно)
  • Аутор
    Чланци
  • #1660

    zlajakg
    Учесник

    Povodom 10. oktobra, Svetskog dana ljudi sa iskustvom beskućništva

    Ako mislite da je dovoljno loše biti siromašan, zamislite kako je kad pored toga što ste gladni i hladno vam je – nemate ni krov nad glavom.
    Povodom 10. oktobra, Svetskog dana ljudi sa iskustvom beskućništva, Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija, na inicijativu Hausing Centra, podseća javnost da je beskućništvo jedan od najesktremnijih oblika siromaštva i socijalne isključenosti.

    U okviru Strategije Evropa 2020, Evropska unija je postavila cilj da 20 miliona ljudi širom kontinenta izbavi iz siromaštva i stanja socijalne isključenosti do 2020. Borba protiv siromaštva predstavlja jedan od osnovnih političkih prioriteta zemalja članica EU, čemu bi trebalo da teže i zemlje kandidati, kao što je Srbija.

    Beskućništvo je u svim evropskim državama u porastu. Iz tog razloga se ulažu posebni napori da se ovaj fenomen prati i da se iskoreni. Obezbeđivanje sredstava za socijalno stanovanje, razvoj novih oblika socijalne zaštite, ali i podrška zapošljavanju, ključni su načini da se ljudima sa iskustvom beskućništva obezbedi dostojanstven život.
    Srbija, kao zemlja kandidat, treba da deli zajedničke vrednosti i solidarnost sa EU.

    Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija apeluje na:

    – Vladu Srbije da borbu protiv beskućništva postavi među svoje najviše prioritete. Uključivanje beskućištva u postojeći strateški okvir predstavlja dobar početak, ali nije dovoljno – neophodna je politička odlučnost da nijedan građanin Srbije više ne sme da spava na ulici ili ostaje u skloništu za urgentni smeštaj duže nego što je neophodno. Potrebna je rešenost da se svim građanima koji žive u neadekvatnim uslovima učine dostupnim sistemska rešenja za unapređenje stanovanja. Političku volju mora pratiti i odvajanje budžetskih sredstava za ove ciljeve.
    – Državne institucije da problemu beskućništva pristupe uvažavajući njegovu multidimenzionalnost i da osiguraju multisektorsku saradnju u rešavanju problema – beskućništvo se ne može rešavati samo u domenu socijalne zaštite, njegova eliminacija podrazumeva aktivno uključivanje institucija iz oblasti socijalnog stanovanja, zdravstva, zapošljavanja, prosvete, kao i civilnog sektora u okviru kog postoje značajni resursi za borbu protiv beskućništva.

    Naposletku, Mreža podseća građane Srbije da beskućništvo nije rezultat svesnog odabira beskućnika i da državnu politiku iskorenjivanja beskućništva mora pratiti veće razumevanje i široka podrška javnosti.
    Svakom se može desiti da postane beskućnik. To nije izbor. To je rezultat surovog spleta okolnosti.

    Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija (EAPNS) okuplja 20 članica, udruženja građana iz cele Srbije. EAPNS se zalaže za vrednosti ravnopravnosti, tolerancije, solidarnosti i odgovorne države. EAPNS je od 2011. članica EAPN – European Anti-poverty Network, zajedno sa nacionalnim mrežama iz još 28 zemalja EU i Evrope.

    Hausing Centar je neprofitna, nevladina organizacija iz Beograda čiji je cilj unapređivanje uslova stanovanja socijalno ugroženih grupa i pružanje podrške njihovoj socijalnoj integraciji i autonomiji.

    Više o beskućništvu u Srbiji možete pronaći u istraživanju „Bez kuće, bez doma“

    http://www.housingcenter.org.rs/download/Istrazivanje-beskucnistva-u-Srbiji.pdf

    Vojni beskućnici pominju se na str. 11 objavljenog istraživanja, odnosno str. 15 dokumenta u pdf formatu.

    Mile Bjelivuk – Vojni beskućnici Srbije su naše kolege, naši prijatelji, naše komšije iz kolektivnih centara, kasarni, memlivljih zajedničkih prostorija, njihove muke su tolike da je priča Nade Pavićević, predsednice GO UVBS u Skupštini Srbije izmamila suze predsednice Odbora… Danas je Dan beskućnika, setimo se naših kolega, naših sapatnika, koje izvukoše iz njihovih stanova u otcepljenim republikama, dovedoše u Srbiju u sporazumu sa međunarodnom zajednicom, obavezaše se da im prioritetno reše stambeno pitanje, a onda, kao i sva druga obećanja vojnim penziionerima, zaboraviše na njih i tako do današnjih dana, do kada tako???
    Zlatko Posavec – Vlada Srbije, na celu sa A. Vucicem, ce graditi stadion, umesto da 150 miliona evra ulozi za stanove vojnim beskućnicima.To je 6000 stanova od 50 kvadrata, cene gradnje na vojnom zemljištu po 500 evra. Izracunajte koliko bi se zaposlilo naših radnika na izgradnji 6000 stanova, što posredno što neposredno, a svi beskućnici bi bili stambeno obezbeđeni kao i dobar deo aktivnih starešina.

    #1661

    zlajakg
    Учесник

    САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ УДРУЖЕЊА ВОЈНИХ БЕСКУЋНИКА СРБИЈЕ

    (са Годишње скупштине 2015. године, исто објављујем поводом Сведског дана људи са искуством бескућништва – 10. октобра)

    Удружење војних бескућника Србије је основано 1998. године ради заштите:
    1. Стечених права која се односе на обезбеђење стана кога смо изгубили “вишом силом“,
    2. Борбом за боље услове живота породица војних бескућника Србије док се не реше стамбени проблеми (стање у коме се налазимо) ове популације,
    3. Право на надокнаду нематеријалне штете
    – претрпљени душевни бол породица војних бескућника.
    4. Право повратка (или признавања у отплати повраћених станова) финансијских средстава, која су војни бескућници уплаћивали за стамбену изградњу у Војно стамбени фонд.

    Када је почело растурање бивше СФРЈ затекли смо се на територијама Словеније, Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије.
    У задатак нам је пао најтежи удео у целом том кошмару – да спасемо око 40.000 војника и питомаца који су пореклом са територије Србије и Црне Горе, а нашли су се у вихору ратних дешавања.
    Да би се успешно извршио овај задатак и вратили ови младићи живи и здрави својим родитељима, требало је учинити надчовечанске напоре, као:
    – одрећи се покретне и непокретне имовине коју смо до тада стекли – ово је наређено у циљу извршења постављеног задатка,
    – практично се одрећи породица (како нас не би ометала у извршењу овог изузетно сложеног задатка) и препустити их онима који су нас прогласили окупаторима и на овај начин их довели у најтежи могући положај.

    Овај задатак представљао је тада највећи државни задатак и од њега је у доброј мери зависила политичка ситуација у Србији и Црној Гори (СРЈ).
    Војни бескућници су захваљујући датој заклетви Народу, високом чашћу војника, умећем и личној храбрости, часно извршили овако сложен задатак – вратили око 40.000 младих живота и допремили огромна материјална средства Војсци Србије (СРЈ).

    Истовремено, наше породице су се сналазиле и са тешком муком пробијале до Србије очекујући да им стигну главе породица – ако икад стигну.
    Данима су обијале прагове Министарства одбране тражећи некакав смештај над главом.

    Министарство одбране сможе снаге и удели им некакве просторије у касарнама, напуштеним амбулантама, Домовима Војске, пословним просторијама, перионицама, сушионицама, приколицама, наводним војним хотелима и другим објектима, или као подстанари у изнајмљеним сутуренима. Како тада, тако и сада – пуне 24 године.

    Када смо извршили задатак –“државни проблем број један“, одлуком Државе смо са јединицама предислоцирани на ову територију и спојили се са породицама.

    Када је требало да Држава – Министарство одбране изврши дуг према нама који смо све изгубили па и поједине чланове породице, једном речју доживели прави погром ретко виђен на овим просторима, тада су настали нерешиви проблеми, као:
    – докази о предаји стана и одрицања у корист државе Србије;
    – разних докумената до којих је било тешко доћи јер смо се нашли у празном простору, нисмо одавде, а тамо смо проглашени за “окупаторе“, велики број команди је расформиран и сл.

    То што смо имали и по правним – законским прописима и по ситуацији у којој смо се нашли са породицама и на моралним принципима ПРАВО ПРВЕНСТВА НА СТАН у односу на све друге стамбене интересенте, ништа није помогло да нам се доделе одговарајући станови, иако Устави бивше СРЈ члан 123 и Србије члан 58 став 2, држава Србија има према војним бескућницима Србије државни дуг када је у питању решавање стамбеног проблема.
    Напомињемо да је само у Београду1991. и 1992. године подељено око 1750 станова, а војни бескућници, сем
    ретких, и поред неприкосновене предности и права првенства, нису имали среће да уђу у свој дом.

    На овај начин смо постали војни бескућници и били приморани да оснујемо Удружење војних бескућника Србије које води упорну борбу са институцијама државе Србије у остваривању стечених права за ову популацију, која нам по Уставу Републике Србије и Повељи Уједињених нација о правима човека припадају.

    Данас има око 2.500 војних бескућника са око 10.000 чланова породица.

    У том циљу смо у прошлом периоду подносили:
    – обраћање свим министрима одбране (досада њих 12) да поштују наша права и реше наше стамбене проблеме – безуспешно,
    – Влади Републике Србије и њеним министарствима – безуспешно,
    – Председницима СРЈ, СЦГ, Србије – безуспешно,
    – Упућивали Петиције и Апеле свим институцијама СРЈ, СЦГ, Р Србије – безуспешно,
    – Обраћали се Уставним судовима СРЈ, СЦГ, Србије – безуспешно,
    – Обратили смо се и Суду за људска права у Стразбуру – одговор: “ваш проблем треба да реши Србија и њене институције“,
    – Посебно смо се обратили Влади Републике Србије са предлогом како да реши наш проблем – чекамо више од две године одговор,
    – Обратили смо се Заштитнику људских права пре две године – без одговора, односно нема законске могућности да нам помогне,
    – Писаним и електронским медијима – без утицаја на институције система,
    – Организовање више јавних протеста – нису дали неке резултате, мада су власти више пута обећали решење нашег проблема,
    – Сви нас упућују на разумевање, стрпљивост, нема довољно средстава за стамбену изградњу, па кад их буде бићемо решени и тако пуних 24 године још око 2500 војних бескућника чека на решавање овог егзистенционалног питања.

    За сво ово време налазимо се у стању које и сами видите. Размештени у колективне смештаје по војним објектима – назови хотелима, или појединачно користећи сутурене у приватном смештају. Ту се рађају деца, умиру старији, болујемо, тугујемо и чекамо да “нада“ учини своје у било ком правцу.

    У овим смештајима такође нисмо поштеђени одређених проблема као неразумевање институција – Министарства одбране, које никако да разреши питање статуса војних бескућника у коришћењу смештаја у војним објектима као што су статус смештаја, одређивања цене коришћења службеног смештаја и поред тога што је Министар одбране регулисао наредбом решавање стамбених питања предислоцираних војних бескућника. Међутим за протекле 24 године још нисмо решени.

    Посебно питање и карактеристика нашег живота јесте узнемиравање, претња избацивањем из садашњих простора (војних објеката) у којима живимо, због наводне потребе простора за Војску (као да се Војска на територији Србије није смањила 3 – 4 пута у односу на бившу ЈНА). Ово посебно долази до изражаја када се физички, или под претњом употребе физичке силе вршило избацивање породица из војних објеката ВУ “Дедиње“, војног објекта у Жаркову, напуштену амбуланту у Сомбору, “Депаданса“ и Војне академије у Београду и др.
    У немогућности физичког избацивања из ових скучених и неусловних простора, због постојања судских забрана и заштите војних бескућника који користе ове просторе од стране судова Србије, примењује се искључивање воде, струје, грејања, како се десило пре две године у објекту “Депаданс“ ВУ Дедиње, објекат “Амбуланта“ у Сомбору и др.

    Како видите, поједине институције Републике Србије не признају ни решења која доносе редовни судови када су у питању војни бескућници Србије.

    Испред популације предислоцираних, па затим пензионисаних, слободни смо рећи:
    – Нама се 1991/92. године променило све. Доживели смо ломове највишег интензитета. На својој кожи осетили (телесно) ратове, силом смо измештени из својих предходних живота, изгубили смо најмилије, УНИШТЕН НАМ ЈЕ ДОМ.
    – Исцрпљују нам се биолошки ресурси, а после 24 године за 2500 војних бескућника решења нема на видику.
    – Оваквим односом Државе и Министарства одбране у бескућнике и грађане дугог реда претворени су они који су у време разарања заједничке државе били тамо где је најтеже.

    Нема више времена за одлагање решења ових питања, с тога захтевамо:
    – да министар одбране предложи Влади Србије да донесе Уредбу, или Закон за реституцију којом се обезбеђују станови у закуп војним бескућницима Србије предислоцираним из отцепљених република Одлуком државног руководства и Наредбама Врховне команде;
    – да се без одлагања сачине програм и план целовитог, коначног и трајног решавања стамбеног обезбеђења 2.500 породица које 24 године чекају на решење свог проблема;
    – да се прибављени станови деле у закуп приоритетно војним бескућницима Србије који немају никакав стан, јер као популација SUI GENERIS морамо бити коначно решавани пре него сви помремо; Обавеза је државе Србије и Министарства одбране да се ово не догоди.
    – да се у отплату повраћених станова укључе финансијска средства која су војни бескућници уплаћивали за стамбену изградњу, 4,5 – 6 % од бруто личних прихода – доходка више деценија,
    – инсистирамо на систематском решењу статуса војних бескућника Србије јер су све државе бивше чланице СФРЈ законски решиле ово питање.

    Додаци:
    You must be logged in to view attached files.
    #1664

    zlajakg
    Учесник

    VOJNI BESKUĆNICI

    Vojni beskućnici su specifičan problem u Republici Srbiji. Raseljavanjem iz bivših republika smešteni su u napuštene vojne objekte gde već više od dvadeset godina u neadektvatnim životnim uslovima čekaju rešenje svog stambenog pitanja. Uz ostale aspekte, ovaj problem takođe je i posledica tržišnih reformi stambene politike.

    Vojnim beskućnicima se nazivaju ona lica koja su kao pripadnici Jugoslovenske narodne armije (JNA) početkom devedesetih godina bili dislocirani iz bivših jugoslovenskih republika u Srbiju i Crnu Goru (tadašnju SRJ) i koja su tokom dislokacije ostala bez rešenog stambenog vlasništva. Ovi ljudi nemaju status izbeglica, jer nisu izbegli, već su premešteni sa tadašnjim JNA jedinicama na osnovu odluka i sporazuma domaće i međunarodne vlasti (Predsedništvo SFRJ, kasnije SRJ, Vrhovna Komanda, Evropska zajednica i UN). Oni čine specifičnu grupu koja je ostala uskraćena za stambeni prostor u procesu privatizacije, jer je uslov za njihovu predislokaciju bilo odricanje ili predaja vlasništva nad pokretnom i nepokretnom imovinom u bivšim jugoslovenskim republikama – uz jemstvo da će im biti dodeljen novi stambeni prostor na području SRJ.

    Preko dvadeset godina čekanja

    Čin predaje ili odricanja od starog stanarskog prava (koji su ovi ljudi potpisivali) je dakle bio uslov mogućnosti za dobijanje stambenog rešenja u novoj zemlji, a na osnovu Pravilnika o stanovima JNA iz 1991. godine zajamčen im je prioritet u rešavanju stambenog pitanja. Ubrzo je ova prioritetnost ukinuta, a sa novim pravilnicima oni su dobili status ”lica bez stana” koja podnose molbu za stan i pojavljuju se na stambenim listama čekanja zajedno sa ostalim zaposlenim i penzionisanim vojnim licima u zemlji. Do dan danas, njihovo stambeno pitanje nije rešeno. Za većinu ovih lica i njihovih porodica čekanje stambenog rešenja traje preko dvadeset godina, a znatan broj njih zbog biološke starosne granice nije uspeo ni dočekati ovo rešenje.

    Poseban problem ove društvene grupe je i taj što se radi o licima koja su ranije, u vreme socijalizma, izdvajala sredstva u iznosu od 4,5% do 6% u vojni stambeni fond, čime su praktično i otkupili društvene stanove. No kako se u procesu tranzicije društveno vlasništvo alhemijski pretvaralo u privatno vlasništvo, ali i u državno vlasništvo, izgleda da se ne zna gde je “nestao” novac koji su vojni zaposlenici plaćali u zajednički stambeni fond. Tako su oni pretvoreni u beskućnike, a vojno vlasništvo je opljačkano. Njihov problem nije rešen ni donošenjem Sporazuma o pitanjima sukcesije iz 2001. godine, jer oni koji su se odrekli stanarskog prava u bivšim republikama i čije stambeno pitanje rešava država Srbija (bez obzira na to da li je to pitanje rešeno ili je u (beskonačnom) procesu) nemaju prava na povrat stanova, a nisu obeštećeni ni nadoknadom za oduzeto vlasništvo.

    Danas u Srbiji ima oko 4000 vojnih beskućnika. Smešteni su u kasarnama, vojnim školama, klubovima, domovima, zatvorima, barakama, hostelima, vešernicama, podrumima i slično, a ono što je trebalo da bude provizorni smeštaj do rešavanja stambenog pitanja postalo je životni prostor preko dve decenije i za nekoliko generacija.

    Smeštaj u vojnim objektima

    Dolaskom u ove objekte, čija je infrastruktura bila namenjena za sasvim druge svrhe od stambenih, vojni beskućnici su sami morali da adaptiraju prostor za život. Ulagali su u nerešene instalacije da bi prostorije, u kojima često nije bilo vode, struje i kanalizacije, prilagodili za stanovanje. I pored toga, adaptirane prostorije odražavaju niske standarde stanovanja i ne zadovoljavaju osnovne rezidencijalne tehničke parametre, a često su i na granici higijenskih uslova za život. Male kvadrature s obzirom na broj osoba, vlažne sobe, zajednički toaleti za nekoliko porodica, dotrajale fasade i sl., samo su deo pejzaža ”privremenog” smeštaja.

    Česti su i vrlo visoki obračuni naplaćivanja struje, vode i grejanja u nekim kolektivima, uglavnom arbitrarni s obzirom da adaptirane prostorije nemaju brojila, vodomera i strujomera, a računi se određuju shodno kolektivnom prostoru kasarne. Kako se radi o smeštaju u vojnim objektima, u nekima od njih su važeća rigorozna vojna pravila; primera radi, vojni beskućnici ne mogu imati privatne posete posle 22h ukoliko one nisu najavljene i odobrene, ne mogu primati goste na prenoćište ukoliko se to ne odobri, ne mogu primati u svoj smeštaj strane državljane (a često se radi o njihovoj rodbini), ne smeju držati i koristiti dodatne električne, grejne, klima i druge uređaje bez specijalnog odobrenja itd.

    Neka od dislociranih vojnih lica su se odlučila da privatno iznajmljuju stanove i za to dobijaju (nedovoljnu) nadoknadu za uvećane troškove stanovanja (tzv. UTS), dok određeni broj lica živi kod rodbine. Svi oni čekaju rešenje stambenog pitanja preko dvadeset godina, marginalizovani od strane republičkih i vojnih vlasti koje se navodno bave ovim rešenjem. Za to vreme, brojnost ove grupe se prirodno smanjuje, jer je reč o starijim i penzionisanim licima, a njihove porodice (koje ne mogu naslediti privremeni smeštaj nakon smrti roditelja) se veoma lako regrutuju u buduće grupe beskućnika. Drastični primer težine ove situacije je slučaj samoubistva vojnog beskućnika i njegove žene koji nisu imali mogućnosti da vrate dug vojsci.

    Prodaja vojne imovine

    Ministarstvo odbrane, koje je ključni adresant za rešavanje stambenog pitanja aktivnih vojnih lica, vojnih penzionera i beskućnika, je promenama pravilnika za rang liste, prema kojima se distribuira stambeni prostor, još više otežalo stvari. Ukidanje jedinstvene rang liste stambenih interesenata i uvođenje različitih lista za različite klase olakšalo je arbitrarnosti u odlučivanju prioriteta rešavanja stambenog pitanja. S obzirom na to da su među kriterijumima za prvenstvo u dobijanju stana navedeni stambena ugroženost, kao i vreme čekanja na rešavanje stambenog pitanja, vojni beskućnici bi trebalo da imaju nesumnjivi prioritet na ovim rang listama. Međutim, često se događa da aktivna vojna lica sa manjim radnim stažom pre dobijaju stanove nego vojni penzioneri i beskućnici, a pored arbitrarne distribucije stanova cveta i kriminal u poslovima sa vojnim nekretninama. Razočarani i egzistencijalno pritisnuti dužinom čekanja stana, mnogi beskućnici se odriču stambene kvadrature koja im zakonski pripada s obzirom na broj članova domaćinstva, ne bi li se lakše pojavili na vrhu liste za (manji) stan.

    Kao jedno od rešenja problema vojnog beskućništva vlasti su prevashodno videle u prodaji suvišne vojne imovine i u njenoj zameni za stanove za pripadnike sistema odbrane (Vojske Srbije i Ministarstva odbrane). Tako je 2006. godine osmišljen tzv. Master plan za komercijalizaciju viška vojne imovine. Ukupna vrednost prvobitno ponuđene vojne imovine na prodaju procenjena na oko milijardu eura, uz mogućnost uvećanja ili umanjenja ove cifre prema tome da li se unose novi ili povlače stari objekti za prodaju2). Prvobitna entuzijastična procena je bila da će se ovaj plan realizovati do kraja 2007. godine i omogućiti stambeno zbrinjavanje izgradnjom 22.000 stanova.

    Od 2010. godine pristalo se i na to da cena objekata na prodaju postaje fleksibilna, odnosno umanjena ukoliko objekat ne uspeva da se proda po početnoj ceni. Međutim, od otprilike 500 ponuđenih objekata prodalo se manje od 80. Zahtevi za stambeno zbrinjavanje pripadnika sistema odbrane se umanjuju vrlo sporim tempom, a vojni beskućnici nastavljaju da žive u adaptiranim prostorijama uz dodatnu pretnju prinudnog iseljavanja iz objekata koji se prodaju. Kako stvari stoje u tržišno orijentiranoj stambenoj politici, prednost u dobijanju stana imaju oni koji mogu da ga uzmu u zakup po tržišnim cenama (i doživotno otplaćuju ovaj dug), dok se onima koji nemaju mogućnosti da budu igrači u tržišnoj areni ne isplati davati stan pa onda neka ga i nemaju…

    Ipak društveno pitanje

    Ako je danas stanovanje organizirano u interesu profita, ako je privatizacija stambenih prostora temeljni oblik stambenog vlasništva, onda se ni problem (vojnog) beskućništva ne može prepoznavati kao društveni problem. Ako je pravo na stan postalo stvar individualnih mogućnosti i kreditne sposobnosti, onda će tržišna logika nastaviti da zadovoljava stambene potrebe samo za neke i da diskriminiše grupe onih koji postaju gubitnici u ovakvom stambenom scenariju. Pokušaj uvođenja određenih socijalnih mera za rešavanje problema stanovanja u ovakvom okviru ostaje pûki korektiv društvenih raslojavanja, ali ne i prostor stvaranja egalitarnijih stambenih politika.

    Politička skučenost programa socijalnog stanovanja u okviru tržišno-orijentiranog stanovanja očituje se i u tome što se sa Zakonom o socijalnom stanovanju iz 2009. godine rešilo vrlo malo stambenih problema, a otvorilo mnoštvo drugih (problemi nesinhronizovanih stambenih programa, nenamenskih trošenja sredstava, projektnih mahinacija itd.) Dodatno, ovaj zakon ne prepoznaje vojne beskućnike kao posebno socijalno-osetljivu kategoriju. Kao palijativna mera kojom se pokušavaju ublažiti (ali ne i ukinuti) socijalne razlike, socijalno stanovanje ne može biti fundament egalitarne stambene politike.

    Ljudi koji su najveći deo života radili i uplaćivali deo svojih prihoda u vojni stambeni fond su bili prisiljeni da napuste svoja ranija prebivališta, prijatelje i porodice, da se dosele u novu sredinu i da se odreknu svega što su imali ne bi li dobili stanove (koje su već otplatili), da bi ih neko stavio u polufunkcionalne sobičke i raspadnute barake u kojima čekaju novu lutrijsku mogućnost da ”dobiju” stan po tržišnim cenama. Ignorisani, zaboravljeni, nevidljivi, dve decenije stavljeni u neuslovni smeštaj i prepušteni, za državu očito najefikasnijem rešenju, biološkom nestajanju, vojni beskućnici su još jedan primer pogubnosti procesa privatizacije u kojem deo stanovništva ne uspeva da osigura adekvatan stambeni standard. Pitanje je da li mi hoćemo ovakvu organizaciju stanovanja ili ćemo nastaviti borbu za stambenu politiku koja stanove čini dostupne svima.

Гледање 1 чланка - 1 до 3 (од 3 укупно)

Морате бити пријављени да бисте одговорили у овој теми.