Може ли Уставни суд да спасе пензије?

Аутор: Златко Посавец, уредник сајта АДМИРАЛ

Поштовани!
У прилогу објављујем чланак из научног часописа „Правни записи“ бр. 2/2015, који издаје Правни факултет универзитета Унион. Аутор чланка је Игор Вила. Прочитајте чланак, а посебну пажњу обратите на посљедње три стране, односно Закључак аутора чланка.
Као увод у читање чланка ево неколико напомена:

Пензије су умањене и током деведесетих година прошлог века, на основу уредбе Владе, али је тада Уставни суд утврдио да је наведена уредба неуставна, те је држава била у обавези да исплати корисницима разлику између законом прописаних пензија и пензија исплаћених на основу уредби у периоду април 1994. – јуни 1995. године.
Слична ситуација се догодила у Румунији, када је усвојен Закон о мерама штедње којим су, између осталог, смањене пензије и плате у јавном сектору. Уставни суд Румуније је прогласио неуставним члан 9. Закона којим су предвиђене мере штедње ради баланса у буџету, који се односио на умањење износа пензија за 15%. Интересантно је да се Уставни суд Румуније позвао на праксу Европског суда за људска права и праксу других уставних судова, те је закључено да се износ пензије заснован на уплати доприноса за обавезно социјално осигурање не може мењати ни на привременој основи, у складу са заштитом стечених права.
Позитиван пример у том смислу представља и поступање Уставног суда Хрватске приликом одлучивања о уставности Закона о посебном порезу на плаће, мировине и друге примитке.

Због свега наведеног вредно је пажње и помало чудно поступање Уставног суда Републике Србије и његово Решење IУз-531/2014 којим је, после извршене анализе домаћих стандарда и праксе Европског суда за људска права, одбачена иницијатива за покретање поступка уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о привременом уређивању начина исплата пензија.
Подносиоци иницијативе сматрали су да су и назив и садржина оспореног Закона контрадикторни јер Законом није предвиђен рок до када ће важити, те се стога сматра да Закон нема привремено дејство. Такође, подносиоци иницијативе су тврдили да се одредбама Закона нарушавају основна људска права грађана који су право на пензију остварили на основу свог рада и одвајања одређеног процента од зараде јер се Законом смањује висина пензија које су утврђене коначним решењем донетим на основу Закона о пензијском и инвалидском осигурању.
У иницијативи се указује и на неравноправан третман пензионера и на повреду начела забране дискриминације јер се смањење пензија односи само на пензионере чије су пензије веће од 25.000 динара, али и на повреду члана 58, става 1, Устава којим се гарантује право на имовину, и члана 70, којим се предвиђа да се пензијско осигурање уређује законом и да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера.
Међутим, Уставни суд је заузео став да чланом 70 Устава није утврђена садржина тог права, те да Устав грађанима гарантује пензијско осигурање, као вид социјалног осигурања, али да конкретна права из пензијског осигурања нису Уставом зајемчена права већ су то права која се успостављају законом. Имајући у виду да се на пензијско осигурање у нашој држави и даље примењује Бизмарков модел професионалног осигурања и да систем функционише на PAYG основама, висина износа пензије осигураника неће зависити од укупног износа уплаћених доприноса већ „непосредно зависи и од раста или пада привреде, бруто друштвеног производа земље у датом тренутку, те и других значајних фактора, као што су однос броја осигураника – запослених за које послодавац уплаћује доприносе или који их сами себи уплаћују и броја корисника пензијских давања, демографских кретања и сл.“
Уставни суд упућује и на ставове Европског суда за људска права, у којима се наводи да се право које је произишло из плаћања доприноса фондовима осигурања сматра имовинским правом, које се, „када је стечено не може укинути или ускратити, али се може мењати висина давања, јер се давање кориснику из система социјалног осигурања не може тумачити као давање пензије у одређеном износу, те стога, евентуално смањивање износа давања не значи истовремено и смањивање достигнутог нивоа права“.
Коначно, поводом неравноправног третмана и изузећа од примене прописане мере пензионера са нижим пензијама, Уставни суд је утврдио да „сви корисници пензија имају исти правни статус, али да се управо у зависности од висине пензије коју су примали до доношења Закона, налазе у битно различитој материјалној ситуацији, те да постоји објективно и разумно оправдање да на различит начин сносе последице настале кризе и поднесу терет мера фискалне консолидације и следствено томе спорна мера која је заснована на начелу сразмерности не може да представља повреду начела забране дискриминације“.

Цео чланак можете преузети или прочитати овде